Видици

ВЕЛЕМАЈСТОР ПРОФ. ДР АЛИСА МАРИЋ, СРПСКА ШАХОВСКА ЛЕГЕНДА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Сопство као откровење
Београђанка рођена у Њујорку, керуаковски путник-истраживач, најуспешнији јужнословенски посвећеник у „древну игру”, универзитетски професор маркетинга, преноси нам своја искуства са борилишта и путовања, како је поново учила свој језик и спознавала битне елементе идентитета, како је у себи откривала наше заједничке обрасце „српског личносног кода”, и зашто се, после свега, најбоље осећа у београдском Старом граду

Пише: Маја Радонић

Већ скоро три деценије игра на првој табли националне шаховске селекције. Била је трећи играч света, што је највиши домет у историји шаха код Јужних Словена, и јуниорски вицепрвак планете. Три пута је освајала Куп европских шампиона (са земунским „Агроуниверзалом”). У њеној колекцији је и низ медаља  са олимпијада и европских првенстава. Велемајстор, спортски ас Србије, члан Председништва Олимпијског комитета своје земље. Доктор наука, професор маркетинга на Факултету за културу и медије у Београду (Универзитет „Мегатренд”).
Рођена је у Њујорку, живи у Београду.
Алиса Марић у Националној ревији.

Ваш живот је од најранијег детињства обележен путовањима по целом свету. Шта је од српског културног наслеђа највише утицало на вашу личност и на вас као ствараоца?
Kултурно наслеђе je, нема сумње, као органска супстанца присутно у нама. У покушају идентификовања тих зрнаца која нас чине, некако сте упућени да пребирате по сопственим почецима и првим сећањима. Стицајем околности,  рођена сам у Њујорку. Најмлађе године провела сам делом у Београду, а добрим делом и у америчкој држави Колорадо, у градићу Форт Колинс покрај Денвера, где сам завршила први разред основне школе. Било је ту породичних керуаковских путовања бескрајним преријама Тексаса, Новог Мексика, Аризоне, камповања на Јелоустону или викенда у „Дизниленду”.
И онда, по повратку кући, поново учим српски језик и доживљавам уплив сопствене, српске традиције, културе, обичаја. Бака и дека… Бајке и басне за лаку ноћ… Народна ношња за две близнакиње на сабору у Врњачкој Бањи…
У преплитању утицаја различитих култура, вероватно је збуњеност прва реакција. Тек касније научимо да ценимо траг разноликости који је као кодиран остао негде у нама. Можда је баш та донекле неуобичајена ситуација у којој сам се лично нашла, када културна баштина вашег народа није нешто што узимате здраво за готово јер вас не окружује у доба када највише упијате знања, утицала да свако касније сазнање додатно вреднујем и да му се понекад као откровењу препустим. Некад ме кроз шаховску борбу понесе инат, некад просто немате срца да некога победите и по трећи пут заредом, често ћутите и трпите а онда се разгоропадите због неправде. Ту бих се присетила оних година када смо као људи и спортисти трпели због санкција. Мени се то догодило у напону каријере, 1992, када је наша репрезентација морала да се врати са пола пута ка Манили, где је одржавана Шаховска олимпијада. Мислим да су нам поменути и слични обрасци свима заједнички и део су тог неухватљивог српског личносног кода на који смо, уз све његове мане, поносни.

ЛИЧНИ ОДНОС ПРЕМА КУЛТУРИ

Шта су по вама битни елементи српске културе и баштине данас?
Предајем маркетинг у култури и медијима на Универзитету „Мегатренд” и стога културну баштину проучавам пре свега са тог становишта. Јасно је да су у модерном друштву вештине пословања, дакле и маркетиншке, преко потребне. Понекад, међутим, позавидим колегама којима наука којом се баве омогућава да студенте поближе упознају са богатством културне баштине. На мени је да додатном информацијом подстакнем студента жељног знања да провери које су то српске старине под заштитом UNESCO-а, шта се то са ових простора нашло у пројекту „Памћење света”, да се заинтересује за париске сликарске ђаке са наших простора или римске споменике широм Србије. Чиним то уверена да не би ваљало сутра обављати менаџерске послове у домену културе а немати лични однос према култури, однос који подразумева познавање и уважавање. То није у домену само историје или историје уметности, то су вредности које треба да припадају општој култури модерне личности.

Када сте далеко од своје земље, за чим највише чезнете, у којим сликама је памтите?
Постоје ти тренуци јачи и дубље урезани од других, та стања која памтите. Била сам на Гентинг Хајлендсу, тим висовима изнад Куала Лумпура, на завршном мечу који је одлучивао о пласману на Турнир кандидата за титулу првака света. Претходно, у малезијској низији притиснутој страшном врућином, играо се маратонски Међузонски турнир. Све је то потрајало више од месец дана и била сам исцрпљена влажном климом, другачијом исхраном, напорима такмичења. Уместо коначног повратка, очекивао ме је још плеј-оф и борба са искусном Грузинком, представницом Совјетског Савеза.
Покушавам да вам дочарам слику, али и својеврстан очај двадесетогодишњакиње као заробљене у кошмару далеког, иначе ексклузивног, планинског излетишта Малезије. Наступ сам окончала успехом, али је то био један од оних тренутака када чежња за кућом надвладава све друге жеље и амбиције.

ВЕЧНИ ПОВРАТАК КУЋИ

На која места у Србији или у вашем граду се увек радо враћате?
Никада нисам више желела да се вратим него у време бомбардовања Србије 1999, а није било могуће. Затекла сам се на турниру ван земље. У немогућности повратка, упутила сам се код рођака у Швајцарску. Били су то најтежи тренуци, породица у Београду, желите да помогнете, а немоћни сте.
Теразије, Стари град, где год је могуће стићи шетњом, то је простор у којем проводим највише времена. Свакодневна ужурбаност унаоколо ми не смета, ја сам код куће, и ту се најбоље осећам. Уосталом, све што је потребно је тако близу.

Иако су ваша путовања била везана првенствено за напорна такмичења, које путовање и културе су оставиле трага у вама?
Кина и Индија, као две велике културе, из нашег угла, европског, тако су фасцинантне. Гледајући филм Милионер из блата (Slumdog Millionaire), овенчан „Оскаром”, сетила сам се Таџ Махала. У силној жељи да видим тај споменик љубави, својевремено сам скоро авантуристички путовала из Њу Делхија, у којем сам играла полуфинале Светског првенства. У Кини сам била више пута, почев од 1991. Пекинг, Шангај, Шенјанг. Већ тада је био приметан невероватан контраст старог и новог, рецимо пагода и небодера. Како ли је тек сада?!
Иначе, радо идем, пре свега, у западне метрополе. Волим ред и уређеност. Да у минут знате када долази превоз, да је могуће квалитетно провести време без непотребног нервирања. Париз обожавам, Берлин и Стокхолм су ме пријатно изненадили, Швајцарска је божанствена. Па ипак, код куће је, и само код куће, најбоље.

***

Људи
– Знам да је светска шаховска првакиња Маја Чибурданидзе била одушевљена и увек се изнова враћала фрушкогорским манастирима. Светски првак Владимир Крамник, када су га недавно упитали за најемотивнији моменат у његовој каријери, навео је громогласни аплауз који је својевремено, током турнира, добио на сцени „Сава-центра”. Нема виђенијег светског шахисте који је био у нашој земљи а да не носи најлепше успомене. Када вам дођу пријатељи из иностранства, они могу да буду очарани Храмом светог Саве, погледом са Калемегдана или могућностима забаве. Нешто друго, међутим, остаје као најјачи утисак. Дух појединаца, дух народа. Ми још увек задржавамо неку врсту ироничне дистанце према свему што нас тишти. Дух са одликама здравог хумора је нешто што нас одржава и чини посебним. Криво ми је што нас у иностранству тако слабо познају и процењују на основу врло спорних предрасуда. Ако могу да појасним: ми сами смо најважнији ресурс и најмање искоришћени потенцијал ове земље.

***

Бора
– Првом српском велемајстору Бори Костићу (1887-1963) подигнут је споменик у центру његовог родног Вршца. Међутим, недовољно се зна да се ради о вероватно првом правом светском путнику са ових простора. Костић је почетком прошлог века проносио име Србије кроз обе Америке, Африку, Индију, Аустралију, Нови Зеланд, Сингапур, Хонг Конг и где све не. Записи о овом глобтротеру и ерудити, бечком ђаку, полиглоти, па и бонвивану, могу се наћи у једном Њујорк Тајмсу и летописима, годишњацима и архивама егзотичних земаља из сфера утицаја викторијанске Енглеске. Ако наше туристичке организације до сада нису имале кога да истакну као „првог српског светског путника”, мој предлог је да се заинтересују за ово име из наше прошлости. Неко се поноси Марком Полом, неко Магеланом, а ми имамо чика Бору, иначе предратног националног првака и репрезентативца у шаху.